Sa moje strane jastuka

Predvečerje donosi buru. Počinjem da te osećam. U odeći, čaši,jastuku,vazduhu,u svemu.Nova sam u ovome, znas. Ne umem da se nosim sa tim. Ja, emotivno jaka, flegmatična,bezobzirna. Ja koja delim savete kao novčiće,koja prosipam ravnodušnost na sve strane. Ja ne umem da dišem. Ja ne mogu da spavam.

I tako noćima,vraćam sećanje u krug. Ako se to može nazvati sećanjem. I ta scena... Tvoj uzdah klize niz vrat,osecam te.Svašta bih rekla, ali ne izgovaram. Svesno prelazim preko trenutka. Koliko me tvoj poljubac zanese, istom jačinom me i poreže. Tražim dubinu u tvom pogledu, al samo vidim želju. Životinjsku želju.Sklanjam prste sa usana i stežem te, ti ne razumeš. Nastavljaš. Prećutno prihvatam tvoja milovanja...

Uzaludno zaustavljam misli. Pokusavam da zabranim tok istih i da ih prenesem u drugom smeru. Borba protiv vetrenjaca, zaustaviti misli je kao narediti otkucaje srca. Kako da im naredim gde da idu,sta da prave,dokle daleko da stizu?

Prevazišla sam ono, „ne shvatam te“. Shvatam te. Pitanje koje pliva, al se davi u moru mojih misli je „kako to prihvatiti,i kako se nositi sa tim“? Ne umem,nisam jaka. I do kad ce da traje nedoumica koja prati svaku od nas na slican nacin? Svaki sledeci dogadjaj menja misljenje,pogled novo skretanje. Slaba procena puta isti dogadjaj puta identicno ponasanje. Scene od kojih nekad imas nagon na povracanje te nasmeju bez trunke ironije.I na kraju. kakav rizik preuzeti kad ne mozes odoleti izazovu da se prepustis vremenu?