Poslednji samuraj
Tako se predstavio,a tako i dosao,kao poslednji samuraj.Izgubljena vrsta.Mozda bolje izumrla.A mozda i previse savrsena da bi bila istinita.Dajem veliki akcenat na ovoj recenici.Lep,pametan,duhovit. Moram reci i pun para. I nadasve veran.Prilika za svaku neostvarenu zelju. San snovnog sna.
Da li takav muskarac postoji? Beograd?Srbija?Australija?Zemlja?Mars?
A da li postoji poslednji samuraj? Da. Zato sto zene moraju da veruju u neko savrseno,blazenstveno,hiperseksipilno verno stvorenje. Kao sto vecina religija ima svog boga,tako zena ima svog samuraja. Zamisljenog,ali duboko verovanog.Taj zenski bog zna sve. Zna kako da joj ulepsa dan,daje kompimente,cuti kad je potrebno,katkad romantican,dovoljno ljubomoran(takav je ulavnom samo sa njom,po mogucstvu ga je promenila)a pritom je samo svoj i dovoljno misteriozan.
Elem,da se vratim na mog samuraja. Moj je prosecnih godina,da kazem sasvim dovoljno zrelim(dajevisebilobi previse),ostvaren,duhovit,neizmerno pazljiv,kreativan. Citac misli.Nekad pomislim da se bavi nekom magijom.Rekoh, evo mog samuraja. Trazili smo se ludo i dugo i konacno pronasli. Imao je sve te moje zamisljene karakteristike. Kad je izvadio svoj mac,predah se.
Ostvarih san. Na dva meseca.Sta se i kako zbilo,ne znam da kazem,niti da objasnim. Jednostavno prestade da postoji u meni,nije vise citao misli niti je bio neizmerno pazljiv. Nije vise ni bio lep.Samuraj mi se negde zagubi. Opet postade izgubljena vrsta.
Prolaznost,i trenutnost... i sad se pitam...koliko ih to drzi? Da budu nasi samuraji i bogovi. Ili postoji neki koji je jednostavno zaturen negde i ceka da bude otkriven,izvadi svoj mac i bude zauvek takav...
I sad opet pokusavam da zamislim svog samuraja... mislim da cu da dodam jos neke nove karakteristike. Mora da bude trajan.