Sa moje strane jastuka

Svež pa buđav, nov pa rđav. Prvi put ulaziš u novi svet bez prethodnog opipljivog smisla kako će izgledati. Iskustvo koje je stečeno je iz priča. Sve što nije već prošlo kroz tvoju kožu, samo su puke reči bez smisla. Može ti neko prepričati putovanje iz voza, ali ako nikad ne sedneš u taj voz nećeš ni znati kakve boje ti predeli nose.

Bez trunke sumnjičavosti, punim plućima, entuzijazno sa nadama da će prvi put izgledati baš onako kako je tvoj svet to iskreirao. Koračaš sigurno, ciljaš daleko. Širiš ruke ka svima. Osmehom rešavaš sve, veruješ u ljude.

Prva ljubav je kao prvi posao. Daješ sebe potpuno, deliš taj entuzijazam. Voliš bez granica, učiš sa željom. Postoje trenutci kada ništa ne može da te zaustavi, celim telom osvajaš svet.

A to je najgore, ljudi ne vole entuzijazam i ne znaju da ga cene. Zavučeni u svoje opne problema, smeta im svaka pozitivna misao. Razlog za napad im nije potreban, dovoljno su crni da im svaka bela tačka remeti svakodnevnicu u koju su upali. I plaše se promena, plaše se nadanja.

Svaka rupa na koju se sapleteš ti smanji osmeh za milimetar dok ga ne izbrišu potpuno. Sigurnost u sebe potiskuješ iz dana u dan, koračaš sporije, smanjuješ vidike. Sužavaš sliku. I ti počinješ da dobijaš te primese crne, rđave i buđave. Poput talasa, po sred face te lupaju razočarenja. Postupcima, zlobom, nemarnošću, sebičnošću, prevarom, sujetom. Ljudima. Ne zaboravljaš ni prvu ljubav, ni prvi posao.

Na kraju se boje sloze, brojevi poklope. Tek budes svestan da si u svakom trenutku bio na pravom mestu iako se tad mozda cinila kao nepilika. Mozda nije izabrano ali je sudjeno. Da si bio na mestu na kom si zeleo biti verovatno bi sada ostao zaslepljen neznanjem i svojom gluposcu. Kasnije shvatis, i zahvaljujes. Evo ja sad zahvaljujem sto su mi ukrali novcanik, otisla bih da vidim nekog ko to po svim nebeskim principima nije zasluzio.

Sitnice cine zivot. Mala dela kreiraju stvarnost. Na sve treba da se gleda kao na sklop zvezda vec zapisan i koji koliko se god trudili tesko mogu da se poremete. Necu da kazem da mi ne uticemo na njega, mi mozemo da ga promenimo ali i to je zapisano.

Negde sam procitala da je Hitlera majka htela da pobaci pa se predomislila u poslednjem trenutku. Nekom sitnica, nekom nacija. Odluke nam kreiraju buducnost, ne samo nama vec i drugima. Tako i tudje odluke, uticu na nas. Sve sto covek urad, ima odsjaj u buducnosti.  Pre odluke razmisli,posle ne razmisljaj.

Kajanje je je rec koja ne treba da ima svoju stolicu, jer sve uradjeno nekad ima nevidljiv ali znacajan cilj. Greske ne postoje, samo iskustva.

Tako se predstavio,a tako i dosao,kao poslednji samuraj.Izgubljena vrsta.Mozda bolje izumrla.A mozda i previse savrsena da bi bila istinita.Dajem veliki akcenat na ovoj recenici.Lep,pametan,duhovit. Moram reci i pun para. I nadasve veran.Prilika za svaku neostvarenu zelju. San snovnog sna.

Da li takav muskarac postoji? Beograd?Srbija?Australija?Zemlja?Mars?

A da li postoji poslednji samuraj? Da. Zato sto zene moraju da veruju u neko savrseno,blazenstveno,hiperseksipilno verno stvorenje. Kao sto vecina religija ima svog boga,tako zena ima svog samuraja. Zamisljenog,ali duboko verovanog.Taj zenski bog zna sve. Zna kako da joj ulepsa dan,daje kompimente,cuti kad je potrebno,katkad romantican,dovoljno ljubomoran(takav je ulavnom samo sa njom,po mogucstvu ga je promenila)a pritom je samo svoj i dovoljno misteriozan. 

Elem,da se vratim na mog samuraja. Moj je prosecnih godina,da kazem sasvim dovoljno zrelim(dajevisebilobi previse),ostvaren,duhovit,neizmerno pazljiv,kreativan. Citac misli.Nekad pomislim da se bavi nekom magijom.Rekoh, evo mog samuraja. Trazili smo se ludo i dugo i konacno pronasli. Imao je sve te moje zamisljene karakteristike. Kad je izvadio svoj mac,predah se.

Ostvarih san. Na dva meseca.Sta se i kako zbilo,ne znam da kazem,niti da objasnim. Jednostavno prestade da postoji u meni,nije vise citao misli niti je bio neizmerno pazljiv. Nije vise ni bio lep.Samuraj mi se negde zagubi. Opet postade izgubljena vrsta.  

Prolaznost,i trenutnost... i sad se pitam...koliko ih to drzi? Da budu nasi samuraji i bogovi. Ili postoji neki koji je jednostavno zaturen negde i ceka da bude otkriven,izvadi svoj mac i bude zauvek takav... 

I sad opet pokusavam da zamislim svog samuraja... mislim da cu da dodam jos neke nove karakteristike. Mora da bude trajan. 

Predvečerje donosi buru. Počinjem da te osećam. U odeći, čaši,jastuku,vazduhu,u svemu.Nova sam u ovome, znas. Ne umem da se nosim sa tim. Ja, emotivno jaka, flegmatična,bezobzirna. Ja koja delim savete kao novčiće,koja prosipam ravnodušnost na sve strane. Ja ne umem da dišem. Ja ne mogu da spavam.

I tako noćima,vraćam sećanje u krug. Ako se to može nazvati sećanjem. I ta scena... Tvoj uzdah klize niz vrat,osecam te.Svašta bih rekla, ali ne izgovaram. Svesno prelazim preko trenutka. Koliko me tvoj poljubac zanese, istom jačinom me i poreže. Tražim dubinu u tvom pogledu, al samo vidim želju. Životinjsku želju.Sklanjam prste sa usana i stežem te, ti ne razumeš. Nastavljaš. Prećutno prihvatam tvoja milovanja...

Uzaludno zaustavljam misli. Pokusavam da zabranim tok istih i da ih prenesem u drugom smeru. Borba protiv vetrenjaca, zaustaviti misli je kao narediti otkucaje srca. Kako da im naredim gde da idu,sta da prave,dokle daleko da stizu?

Prevazišla sam ono, „ne shvatam te“. Shvatam te. Pitanje koje pliva, al se davi u moru mojih misli je „kako to prihvatiti,i kako se nositi sa tim“? Ne umem,nisam jaka. I do kad ce da traje nedoumica koja prati svaku od nas na slican nacin? Svaki sledeci dogadjaj menja misljenje,pogled novo skretanje. Slaba procena puta isti dogadjaj puta identicno ponasanje. Scene od kojih nekad imas nagon na povracanje te nasmeju bez trunke ironije.I na kraju. kakav rizik preuzeti kad ne mozes odoleti izazovu da se prepustis vremenu? 

Pripijam prste na sliku.U dodiru osecam spajanje.Povlacim ih ka dole,blago stiskajuci,sa najvecom zeljom da ga ozivim.Sekund ciste srece,ostvarenje zivotnog stremljenja.Odlomljeno parce neba,za nas.Dve kao gvozdjem kovane najcvrsce ruke,najtoplije umrsenih prstiju.Toliko jako,stvarajuci osecaj vecnosti, potpune lepote.Lepote osmeha.Lepote pobede.Zagonetne lepote samo naseg trenutka.Nevini pogledi,koji ne znaju za tuge.Otkucaji mira i uzavrelog zara na putu za raj.Usne prelivene strahom od prevelike tisine,ipak savrseno iscrtanim osmehom.Biserna misao kao da ispunjava vazduh,i zelja prosuta svuda po nama...Tren magije koji je slusajuci tudji vetar bespovratno izmaglio,bezeci u noc.Daleko..Budeci u drugima savrsen osecaj, ostavljajuci za sobom svetlucavi,koncasti trag,tragajuci ceo zivot za njim,cekajuci ga....
Znojavi dlanovi nevesto preklapaju pogled na sliku,vukuci za sobom tezinu,bol,ceznju..Svako secanje me iznova dotakne,ustreptalu,do one najdublje tacke gde sve prestaje.Gde se spoje dodir i sapat...tamo gde zaboravljam da disem,a setni uzdisaj davi. Pecat vrtloga realnosti utisnut u svaku poru tela .u novom grubom svetu,sve je fol...i sve prazno...ne mogu da cekam nastavak,ne umem da se borim,hocu da prestanem da mislim,da se secam,da volim...znam i ovu precicu,zanosi u bujice misli,i bespomocnog zaustavljanja svega... 
Na tren dodirnem svetlucavi konac,pridrzim ga cvrsto.Vuce me,vuce...i taman kad pomislim da sam ga uhvatila,izmakne...Pruzam ruke...vazduh......................................................
Pripijam prste na sliku...

April 2009